Када се пажљиво посматра Теслин живот, запажа се повезаност свих душевних сила у једну снажну стваралачку целину. Насупрот парцијалности, рекли бисмо расцепљености модерног човека, који је интелектуалан и прорачунат, сав сконцентрисан у уму, и који најчешће живи паралелно на више неповезаних планова, код Тесле се може приметити у великој мери интегралност мисли, речи и дела – ума, осећања и воље.
За Теслу су интуиција и воља имали готово подједнаку улогу у стваралачком процесу као и интелект. Колику је важност придавао емоцијама говори и податак који је сам изнео, да ни у један пројекат није улазио ако претходно не би имао посебан унутрашњи осећај. У његовом научном раду се може приметити снажна црта уметничког. Резултат није искључиви циљ стваралачког поступка. Сам чин стварања за Теслу је готово важнији од резултата.
Пут егзактне науке – Декартов метод у посматрању живота
Прота Јован Крајновић је током једног сусрета и разговора који је водио са Теслом у Њујорку 1915, запитао великог научника како је кренуо путем егзактне науке. Тесла је одговорио:
‘’То се десило овако. Мој покојни ујак прото, а после владика, Петар (Николај) Мандић, имао је у кући потпуна Декартова дела, на немачком језику. Ујак је читао Декарта из наваде, премда су му се зато ругали суседни свештеници. Ја сам пак прво постао ујаков ученик а после друг у тој студији. Из Декарта сам, могу поуздано рећи, присвојио темељни метод у посматрању живота. Ту сам се привикао, да све своје мисли и размишљања постављам на математички основ и у математичке формуле. Што се није дало изразити у облику једначина то мене није занимало.’’
Стварање менталних слика – Изванредне способности доступне свим људима
Са више детаља Тесла је своју методу описао у другом интервјуу који је био објављен априла 1921. године у часопису “Амерички магазин” у чланку под називом “Пустите машту да ради за вас”. Иако је у његовом начину рада уочљив печат генијалности, треба рећи да је Тесла дубоко веровао да су свим људима својствене способности за које се иначе сматра да су особине само генија. То што већина људи не може да их искаже, потиче од неодговарајућег начина живота, васпитања и образовања, односно због тога што су многе од тих способности од најранијег детињства систематски занемариване. Једна од таквих посебних способности јесте стварање менталних слика:
‘’Уз помоћ визуализације, којом сам овладао у својим дечачким напорима да се ослободим непријатних представа, развио сам оно што је, верујем, нов метод материјализовања инвентивних идеја и концепција. То је метод који може бити од велике користи сваком маштовитом човеку, било да је он проналазач, послован човек или уметник. Неки људи, од тренутка када треба да конструишу уређај или обаве било какав посао, наваљују на њега без одговарајуће припреме, и одмах бивају заокупљени детаљима, уместо централном идејом. Они могу да остваре резултат, али жртвују квалитет. Ево, укратко, мог личног метода: Након што осетим жељу да конструишем одређену ствар, могу да прођу месеци или године са том идејом негде у мојој глави. Кад год ми се свиди, ја се у машти препуштам том проблему без свесне концентрације. Ово је период инкубације. Онда следи период директних напора. Пажљиво бирам могућа решења проблема. Разматрам и постепено усмеравам свој ум на сужено поље истраживања. Сада, пошто свесно размишљам о том проблему и његовим специфичним особинама, почињем да осећам да ћу решити проблем. Дивно је то што ако заиста то осетим, ја знам да ћу решити проблем и доћи до оног за чим трагам. Овај осећај је за мене уверљив колико и да сам проблем већ решио. Дошао сам до закључка да је у овој фази стварно решење у мом уму остварено подсвесно, мада може да прође много времена пре него што га постанем свестан. Пре него што ставим скицу на папир, цела идеја је разрађена ментално. У свом уму, мењам конструкцију, чиним побољшања, чак покрећем уређај. Чак иако нисам нацртао скицу, могу мајстору да дам мере свих делова, а када се склопе, ови делови пасују баш као да сам урадио прецизне цртеже. За мене је неважно да ли тестирам своју машину у машти или у радионици. Открића која сам замислио на овај начин увек су радила. За тридесет година нема ни једног изузетка. Мој први електрични мотор, вакуумска цев за бежично светло, моја турбина и многи други уређаји, сви су били развијени на управо овакав начин.’’
Данас је когнитивна неуронаука лоцирала регије мозга у којима особа може да створи и покреће менталне слике и доказала да оне нису само апстрактни концепти, већ да имају структуру и функционишу слично као и перцепција стварних објеката. Интензивно се трага за моделима примене нових сазнања у психологији, неуронаукама, преко вештачке интелигенције, па све до образовања.
Начин на који је Тесла користио менталне слике веома подсећају на начин на који се 3д слике генеришу уз помоћ рачунара. Ово отвара једно занимљиво питање – ако су људи у жељи да убрзају материјални развој друштва кренули путем алокације својих способности у машине и због тога дошли у опасност да и сами постану машине (концепт трансхуманизма) да ли је могућ другачији, спорији али за човека и друштво у целини безбеднији пут развоја који је равномерно окренут и материјалним и духовним циљевима?
Теслина јединствена стваралачка метода
Када се пажљиво посматра Теслин живот, запажа се повезаност свих душевних сила у једну снажну стваралачку целину. Насупрот парцијалности, рекли бисмо расцепљености модерног човека, који је интелектуалан и прорачунат, сав сконцентрисан у уму, и који најчешће живи паралелно на више неповезаних планова, код Тесле се може приметити у великој мери интегралност мисли, речи и дела – ума, осећања и воље.
За Теслу су интуиција и воља имали готово подједнаку улогу у стваралачком процесу као и интелект. Колику је важност придавао емоцијама говори и податак који је сам изнео, да ни у један пројекат није улазио ако претходно не би имао посебан унутрашњи осећај. У његовом научном раду се може приметити снажна црта уметничког. Резултат није искључиви циљ стваралачког поступка. Сам чин стварања за Теслу је готово важнији од резултата.
Пут егзактне науке – Декартов метод у посматрању живота
Прота Јован Крајновић је током једног сусрета и разговора који је водио са Теслом у Њујорку 1915, запитао великог научника како је кренуо путем егзактне науке. Тесла је одговорио:
‘’То се десило овако. Мој покојни ујак прото, а после владика, Петар (Николај) Мандић, имао је у кући потпуна Декартова дела, на немачком језику. Ујак је читао Декарта из наваде, премда су му се зато ругали суседни свештеници. Ја сам пак прво постао ујаков ученик а после друг у тој студији. Из Декарта сам, могу поуздано рећи, присвојио темељни метод у посматрању живота. Ту сам се привикао, да све своје мисли и размишљања постављам на математички основ и у математичке формуле. Што се није дало изразити у облику једначина то мене није занимало.’’
Стварање менталних слика – Изванредне способности доступне свим људима
Са више детаља Тесла је своју методу описао у другом интервјуу који је био објављен априла 1921. године у часопису “Амерички магазин” у чланку под називом “Пустите машту да ради за вас”. Иако је у његовом начину рада уочљив печат генијалности, треба рећи да је Тесла дубоко веровао да су свим људима својствене способности за које се иначе сматра да су особине само генија. То што већина људи не може да их искаже, потиче од неодговарајућег начина живота, васпитања и образовања, односно због тога што су многе од тих способности од најранијег детињства систематски занемариване. Једна од таквих посебних способности јесте стварање менталних слика:
‘’Уз помоћ визуализације, којом сам овладао у својим дечачким напорима да се ослободим непријатних представа, развио сам оно што је, верујем, нов метод материјализовања инвентивних идеја и концепција. То је метод који може бити од велике користи сваком маштовитом човеку, било да је он проналазач, послован човек или уметник. Неки људи, од тренутка када треба да конструишу уређај или обаве било какав посао, наваљују на њега без одговарајуће припреме, и одмах бивају заокупљени детаљима, уместо централном идејом. Они могу да остваре резултат, али жртвују квалитет. Ево, укратко, мог личног метода: Након што осетим жељу да конструишем одређену ствар, могу да прођу месеци или године са том идејом негде у мојој глави. Кад год ми се свиди, ја се у машти препуштам том проблему без свесне концентрације. Ово је период инкубације. Онда следи период директних напора. Пажљиво бирам могућа решења проблема. Разматрам и постепено усмеравам свој ум на сужено поље истраживања. Сада, пошто свесно размишљам о том проблему и његовим специфичним особинама, почињем да осећам да ћу решити проблем. Дивно је то што ако заиста то осетим, ја знам да ћу решити проблем и доћи до оног за чим трагам. Овај осећај је за мене уверљив колико и да сам проблем већ решио. Дошао сам до закључка да је у овој фази стварно решење у мом уму остварено подсвесно, мада може да прође много времена пре него што га постанем свестан. Пре него што ставим скицу на папир, цела идеја је разрађена ментално. У свом уму, мењам конструкцију, чиним побољшања, чак покрећем уређај. Чак иако нисам нацртао скицу, могу мајстору да дам мере свих делова, а када се склопе, ови делови пасују баш као да сам урадио прецизне цртеже. За мене је неважно да ли тестирам своју машину у машти или у радионици. Открића која сам замислио на овај начин увек су радила. За тридесет година нема ни једног изузетка. Мој први електрични мотор, вакуумска цев за бежично светло, моја турбина и многи други уређаји, сви су били развијени на управо овакав начин.’’
Данас је когнитивна неуронаука лоцирала регије мозга у којима особа може да створи и покреће менталне слике и доказала да оне нису само апстрактни концепти, већ да имају структуру и функционишу слично као и перцепција стварних објеката. Интензивно се трага за моделима примене нових сазнања у психологији, неуронаукама, преко вештачке интелигенције, па све до образовања.
Начин на који је Тесла користио менталне слике веома подсећају на начин на који се 3д слике генеришу уз помоћ рачунара. Ово отвара једно занимљиво питање – ако су људи у жељи да убрзају материјални развој друштва кренули путем алокације својих способности у машине и због тога дошли у опасност да и сами постану машине (концепт трансхуманизма) да ли је могућ другачији, спорији али за човека и друштво у целини безбеднији пут развоја који је равномерно окренут и материјалним и духовним циљевима?