Теслин успех на универзитету у Грацу, посматран у светлу личности које творе врхунце европске науке и културе, као што су Јохан Кеплер, који је у Грацу написао свој први велики трактат “Тајна васељене”, или чувени физичар Лудвиг Болцман који је од 1869. године држао предавања из те-оретске физике, добија димензије значајних корака за његову будућност.
Нешто је натерало младог Теслу, оног дана када је професор Пешл студентима приказивао појаве самоиндукције на Грамовој машини једносмерне струје, да устане и каже да упркос великом поштовању, он не мисли исто по питању објашњења функционисања Грамовог мотора. Додао је да мотор који ради на једносмерну струју и при том користи комутатор са четкицама, може другачије да се конструише, да се поједностави и да ради на наизменичну струју без комутатора. То што је Тесла изговорио била је тада научна јерес. Чињеница да се наизменична струја не може користити за стварање обртне силе била је, у то време, међу научницима – електротехничарима, чврста као Њутнов закон. Остварење те идеје сматрало се немогућим, што је професор Пешл одмах и рекао свом талентованом студенту. Остварење такве идеје било би исто што и претварање силе која делује у једном правцу, на пример силе теже, у силу кружног кретања, што је апсолутно немогуће! Тесли то није било први пут да устаје и коментарише предавања својих професора. Његов друг са студија Антун Зорић, у писму које је Тесли упутио 30. јула 1926, сећао се како је професор Роегнер, који је предавао диференцијални и интегрални рачун, често знао да постави питање, на које су обично сви ћутали.
И како би тада устајао високи, мршави Никола Тесла и одговарао на начин који би изазивао сензацију међу стотину присутних студената. Може бити да је овом приликом у гласу професора Пешла било мало више подсмеха, а можда су се колеге студенти насмејали свом другу на начин који га је заболео. Јер, његови одговори и реакције су редовно изазивали чуђење, неверицу, дивљење, па и завист, али подсмех ретко. У сваком случају, за све осим за Теслу, овај догађај је био брзо заборављен. Од тог зимског семестра 1877, па све до до фебруара 1882. године, Тесла је готово без прекида истраживао принцип деловања електромотора без колектора.
‘’Када сам прихватао неки задатак, нисам то чинио са решеношћу која је својствена обичним људима. За мене је то био свети завет, питање живота и смрти. Знао сам да ћу страдати ако не успем. Сада сам осетио да је битка добијена. Негде дубоко у свести налазило се решење, али још нисам могао да нађем начин да га изразим. Једно поподне, које ћу увек памтити, уживао сам у шетњи по градском парку са својим пријатељем и рецитовао поезију. У то време знао сам на-памет целе књиге, од речи до речи. Једна од њих била је и Гетеов ‘Фауст’. Сунце које је залазило подсетило ме је на чувени одломак: Дан је при крају; оно све даље сја хита да други оживљава свет. О, што ме крила не дигну са тла, па за њим вечно, да управљам свој лет! Дивног ли сна док оно доле креће! Ах, куда лете крила бестелесна телесна крила винути се неће!”
Како је идеја једног српског студента променила Америку – Од открића обртног поља до хидроцентрале на Нијагари
Награда је превазишла сва његова очекивања. Као бљесак муње дошле су слике мотора за којим је упорно трагао годинама. Решење је било тако савршено, а уједно тако једноставно. Нису биле потребне измене, дотеривања као код већине почетних и сирових идеја. Одмах је Сигетију нацртао историјски цртеж који је 1888. приказао у предавању пред Америчким институтом електроинжењера и поновио у својим патентним захтевима. Године криза и малодушности су биле иза њега. Могао је да ужива у блаженству тријумфа. Његово узбуђење је било огромно.
Остало је историја. Уследили су први патенти из области полифазних струја 1888. године, уговор са Vestinghausom, успех на Светској изложби у Чикагу и коначно реализација хидроцентрале на Нијагари.
Теслино откриће принципа стварања обртног магнетног поља наизменичним струјама дало је основ за елегантно и једноставно решење важних проблема који су мучили електроенергетику у пионирском периоду развоја. Пре свега, Тесла је решио проблем мотора наизменичне струје. Његов мотор је био крајње поједностављен у конструкцији, поуздан у раду и лак за одржавање. С друге стране, његов полифазни систем је омогућио да се напајање различитих електричних уређаја или система врши централизовано из једног извора, чиме је створена основа за развој модерног електроенергетског система. Теслини проналасци су учинили наизменичну струју употребљивом и у индустријске сврхе за погон радних машина, а не само за осветљење. Особина наизменичне струје да се може трансформисати, омогућила је пренос електричне енергије на велике удаљености.
Електроенергетски систем је данас по физичкој распрострањености, капиталним улагањима и значају за савремено индустријско друштво, убедљиво највећи технички систем и представља најзначајнији део инфраструктуре сваке земље. Тесла је изнео податак 1906. да је у индустрију базирану на његовим патентима полифазног система о животном веку трајања његових патената (1888 до 1906) било уложено 6 милијарди тадашњих долара (приближно садашњих 240 милијарди долара)
Борба за приоритет – Тесла као сведок судских процеса
У судском процесу “Westinghouse Елецтриц анд Мануфацтуринг Company” против “Мутуал Лифе Инсуранце Company оф New York”, Теслин адвокат Паркер В. Пејџ је 20. маја 1903, изнео податак да је до тог датума Тесла сведочио у девет судских процеса везаних за индукционе моторе. У свим овим процесима приоритет Тесле над другим проналазачима у Америци несумњиво је утврђен. Један од најважнијих био је процес “Westinghouse Елецтриц & Мфг. Цо.” против “New Енгланд Граните Цо.” вођен у вези са повредом Теслиних патената 381 968 “Електромагнетни мотор”, 382 279 “Електромагнетни мотор” и 382 280 “Електрични пренос енергије”од 1. маја 1888. У овом процесу су се адвокати одбране позвали на радове који су претходили Теслином и то: Бејлијев чланак из 1879, Сименсов патент из 1878, Депреов чланак из 1884. и Бредлијеву патентну пријаву од 9. маја 1887. После дуготрајног и исцрпног истраживања које су спровели стручни испитивачи, судија Таунсенд је донео одлуку у прилог Теслиних открића.
Одлука судије Таунсенда, извод из пресуде:
‘’Светлост коју је истрага одбране бацила на историју ове технике може да послужи за расветљавање Теслине инвентивне замисли. Арагоова ротација је омогућила студентима пре 50 година да направе играчке које отеловљују принцип “коришћења обртног магнетног поља за обртне котве”. Бејли је сањао о примени Арагоове теорије на потпуно неостварљиву конструкцију. Депре је разрадио овај проблем што је довело до развоја опште теорије за добијање индикатора за бродски компас. Сименс је пропустио да унесе “погодне модификације” којим би се његова електрична машина за светло трансформисала у мотор, а Бредли је био готово исто толико неуспешан. Еминентни електричари су се ујединили у гледишту да је због обртања смера и брзине промене наизменичних струја, мотор наизменичне струје непрактичан и да будућност припада комутираним једносмерним струјама. Остало је Теслином генију да савлада непокорне, разнородне и суштински супротне елементе природе и технике и да их стави у службу човекових машина. Он је био тај који је први показао како се Арагоова играчка може претворити у снажну машину; ‘лабораторијски експеримент’ Бејлија у практичан и успешан мотор; индикатор у погонско средство; он је први остварио идеју да се својство обртања смера, контрадикција наизменичности струје, може трансформисати у снажну ротацију, у вртложно поље силе. Оно што је за друге представљало непремостиву препреку, несавладиве струје и супротстављене силе, он је ухватио и хармонизујући њихова дејства искористио снагу Нијагаре у моторима у удаљеним градовима.’’
Откриће обртног магнетног поља – Пет година фокусирања на проблем
Теслин успех на универзитету у Грацу, посматран у светлу личности које творе врхунце европске науке и културе, као што су Јохан Кеплер, који је у Грацу написао свој први велики трактат “Тајна васељене”, или чувени физичар Лудвиг Болцман који је од 1869. године држао предавања из те-оретске физике, добија димензије значајних корака за његову будућност.
Нешто је натерало младог Теслу, оног дана када је професор Пешл студентима приказивао појаве самоиндукције на Грамовој машини једносмерне струје, да устане и каже да упркос великом поштовању, он не мисли исто по питању објашњења функционисања Грамовог мотора.
Додао је да мотор који ради на једносмерну струју и при том користи комутатор са четкицама, може другачије да се конструише, да се поједностави и да ради на наизменичну струју без комутатора. То што је Тесла изговорио била је тада научна јерес. Чињеница да се наизменична струја не може користити за стварање обртне силе била је, у то време, међу научницима – електротехничарима, чврста као Њутнов закон.
Остварење те идеје сматрало се немогућим, што је професор Пешл одмах и рекао свом талентованом студенту. Остварење такве идеје било би исто што и претварање силе која делује у једном правцу, на пример силе теже, у силу кружног кретања, што је апсолутно немогуће! Тесли то није било први пут да устаје и коментарише предавања својих професора. Његов друг са студија Антун Зорић, у писму које је Тесли упутио 30. јула 1926, сећао се како је професор Роегнер, који је предавао диференцијални и интегрални рачун, често знао да постави питање, на које су обично сви ћутали.
И како би тада устајао високи, мршави Никола Тесла и одговарао на начин који би изазивао сензацију међу стотину присутних студената. Може бити да је овом приликом у гласу професора Пешла било мало више подсмеха, а можда су се колеге студенти насмејали свом другу на начин који га је заболео. Јер, његови одговори и реакције су редовно изазивали чуђење, неверицу, дивљење, па и завист, али подсмех ретко. У сваком случају, за све осим за Теслу, овај догађај је био брзо заборављен. Од тог зимског семестра 1877, па све до до фебруара 1882. године, Тесла је готово без прекида истраживао принцип деловања електромотора без колектора.
‘’Када сам прихватао неки задатак, нисам то чинио са решеношћу која је својствена обичним људима. За мене је то био свети завет, питање живота и смрти. Знао сам да ћу страдати ако не успем. Сада сам осетио да је битка добијена. Негде дубоко у свести налазило се решење, али још нисам могао да нађем начин да га изразим. Једно поподне, које ћу увек памтити, уживао сам у шетњи по градском парку са својим пријатељем и рецитовао поезију. У то време знао сам на-памет целе књиге, од речи до речи. Једна од њих била је и Гетеов ‘Фауст’. Сунце које је залазило подсетило ме је на чувени одломак: Дан је при крају; оно све даље сја хита да други оживљава свет. О, што ме крила не дигну са тла, па за њим вечно, да управљам свој лет! Дивног ли сна док оно доле креће! Ах, куда лете крила бестелесна телесна крила винути се неће!”
Како је идеја једног српског студента променила Америку – Од открића обртног поља до хидроцентрале на Нијагари
Награда је превазишла сва његова очекивања. Као бљесак муње дошле су слике мотора за којим је упорно трагао годинама. Решење је било тако савршено, а уједно тако једноставно. Нису биле потребне измене, дотеривања као код већине почетних и сирових идеја. Одмах је Сигетију нацртао историјски цртеж који је 1888. приказао у предавању пред Америчким институтом електроинжењера и поновио у својим патентним захтевима. Године криза и малодушности су биле иза њега. Могао је да ужива у блаженству тријумфа. Његово узбуђење је било огромно.
Остало је историја. Уследили су први патенти из области полифазних струја 1888. године, уговор са Vestinghausom, успех на Светској изложби у Чикагу и коначно реализација хидроцентрале на Нијагари.
Теслино откриће принципа стварања обртног магнетног поља наизменичним струјама дало је основ за елегантно и једноставно решење важних проблема који су мучили електроенергетику у пионирском периоду развоја. Пре свега, Тесла је решио проблем мотора наизменичне струје. Његов мотор је био крајње поједностављен у конструкцији, поуздан у раду и лак за одржавање. С друге стране, његов полифазни систем је омогућио да се напајање различитих електричних уређаја или система врши централизовано из једног извора, чиме је створена основа за развој модерног електроенергетског система. Теслини проналасци су учинили наизменичну струју употребљивом и у индустријске сврхе за погон радних машина, а не само за осветљење. Особина наизменичне струје да се може трансформисати, омогућила је пренос електричне енергије на велике удаљености.
Електроенергетски систем је данас по физичкој распрострањености, капиталним улагањима и значају за савремено индустријско друштво, убедљиво највећи технички систем и представља најзначајнији део инфраструктуре сваке земље. Тесла је изнео податак 1906. да је у индустрију базирану на његовим патентима полифазног система о животном веку трајања његових патената (1888 до 1906) било уложено 6 милијарди тадашњих долара (приближно садашњих 240 милијарди долара)
Борба за приоритет – Тесла као сведок судских процеса
У судском процесу “Westinghouse Елецтриц анд Мануфацтуринг Company” против “Мутуал Лифе Инсуранце Company оф New York”, Теслин адвокат Паркер В. Пејџ је 20. маја 1903, изнео податак да је до тог датума Тесла сведочио у девет судских процеса везаних за индукционе моторе. У свим овим процесима приоритет Тесле над другим проналазачима у Америци несумњиво је утврђен. Један од најважнијих био је процес “Westinghouse Елецтриц & Мфг. Цо.” против “New Енгланд Граните Цо.” вођен у вези са повредом Теслиних патената 381 968 “Електромагнетни мотор”, 382 279 “Електромагнетни мотор” и 382 280 “Електрични пренос енергије”од 1. маја 1888. У овом процесу су се адвокати одбране позвали на радове који су претходили Теслином и то: Бејлијев чланак из 1879, Сименсов патент из 1878, Депреов чланак из 1884. и Бредлијеву патентну пријаву од 9. маја 1887. После дуготрајног и исцрпног истраживања које су спровели стручни испитивачи, судија Таунсенд је донео одлуку у прилог Теслиних открића.
Одлука судије Таунсенда, извод из пресуде:
‘’Светлост коју је истрага одбране бацила на историју ове технике може да послужи за расветљавање Теслине инвентивне замисли. Арагоова ротација је омогућила студентима пре 50 година да направе играчке које отеловљују принцип “коришћења обртног магнетног поља за обртне котве”. Бејли је сањао о примени Арагоове теорије на потпуно неостварљиву конструкцију. Депре је разрадио овај проблем што је довело до развоја опште теорије за добијање индикатора за бродски компас. Сименс је пропустио да унесе “погодне модификације” којим би се његова електрична машина за светло трансформисала у мотор, а Бредли је био готово исто толико неуспешан. Еминентни електричари су се ујединили у гледишту да је због обртања смера и брзине промене наизменичних струја, мотор наизменичне струје непрактичан и да будућност припада комутираним једносмерним струјама. Остало је Теслином генију да савлада непокорне, разнородне и суштински супротне елементе природе и технике и да их стави у службу човекових машина. Он је био тај који је први показао како се Арагоова играчка може претворити у снажну машину; ‘лабораторијски експеримент’ Бејлија у практичан и успешан мотор; индикатор у погонско средство; он је први остварио идеју да се својство обртања смера, контрадикција наизменичности струје, може трансформисати у снажну ротацију, у вртложно поље силе. Оно што је за друге представљало непремостиву препреку, несавладиве струје и супротстављене силе, он је ухватио и хармонизујући њихова дејства искористио снагу Нијагаре у моторима у удаљеним градовима.’’